Digitalni svet sve više radi lično za nas

Živimo u vremenu u kome skoro svaki digitalni sistem pokušava da nas upozna. Društvene mreže pamte šta gledamo, koliko dugo zadržavamo pogled na jednom videu, šta lajkujemo, šta preskačemo, na koju muziku reagujemo, koje teme nas zaustavljaju, a koje prolazimo bez interesovanja.

Na osnovu tih sitnih tragova, algoritam pravi sliku o nama. Ne pita nas direktno ko smo, ali nas posmatra kroz ponašanje. Ako se zadržimo na jednom tipu sadržaja, dobićemo još toga. Ako često gledamo određenu temu, ona će početi da se pojavljuje sve više. Ako nas neka emocija zaustavi, sistem će pokušati da nam ponudi još sličnih emocija.

Na prvi pogled, to deluje korisno. Digitalni svet kao da kaže: „Razumem šta voliš. Evo ti još toga.“

Ali tu počinje ozbiljno pitanje: da li nam algoritam stvarno pomaže da pronađemo ono što volimo, ili nas vremenom zatvara u krug onoga što smo već pokazali da volimo?

Prednost personalizacije: manje lutanja, više pogodaka

Ne treba odmah gledati na algoritme kao na nešto loše. Personalizacija ima mnogo dobrih strana. Ona štedi vreme. Nekada je čovek morao dugo da traži muziku, filmove, knjige, recepte, ideje, tutorijale, predavanja ili inspiraciju. Danas sistem vrlo brzo nauči šta nas zanima i počne da nam nudi sadržaj koji ima veću šansu da nam bude koristan.

Ako neko voli dizajn, algoritam mu može otkriti nove stilove, animacije, sajtove i autore. Ako neko voli kuvanje, može ga odvesti do recepata koje nikada ne bi sam našao. Ako neko sluša specifičnu vrstu muzike, može mu otvoriti vrata ka izvođačima za koje nikada nije čuo.

U tom smislu, algoritam može biti dobar sluga. On može ubrzati učenje, pomoći čoveku da pronađe zajednicu, približiti mu znanje i otvoriti mu svet nišnih interesovanja. Nekada je za takve stvari trebalo mnogo više truda, vremena i slučajnosti.

Posebno je zanimljivo što algoritam može da pomogne čoveku da razvije interesovanje. Neko pogleda jedan kratak video o slikarstvu, pa mu se pojavi drugi, zatim treći, pa krene da istražuje umetnost. Neko vidi snimak o planinarenju, pa se zainteresuje za prirodu. Neko slučajno naleti na temu iz psihologije i počne dublje da razume sebe.

Dakle, personalizacija nije sama po sebi problem. Problem nastaje onda kada personalizacija postane jedini način na koji vidimo svet.

Kada svet prestane da bude prozor i postane ogledalo

Digitalni prostor bi trebalo da bude prozor. Prozor kroz koji vidimo ljude, ideje, kulture, stavove, umetnost, pitanja i odgovore koji nisu uvek naši. Međutim, personalizovani algoritam često pretvara taj prozor u ogledalo.

Umesto da nam pokaže svet, on nam sve češće vraća nas same.

Pokazuje nam ono na šta smo već reagovali. Pojačava naše navike. Hrani naše ukuse. Ponavlja naše emocije. Vraća nam slične ljude, slična mišljenja, slične slike, slične zvuke i slične ideje.

To može biti prijatno, ali nije uvek dobro. Čovek ne raste samo kroz ono što mu prija. Raste i kroz ono što ga iznenadi, zbuni, izazove, naljuti, pomeri i natera da se zapita.

Ako stalno dobijamo samo ono što već volimo, naš unutrašnji svet može postati udoban, ali uzak. Kao soba u kojoj je sve podešeno po našoj meri, ali nema prozora ka nepoznatom.

Petlja poznatog sadržaja

Algoritam ne mora da ima lošu nameru da bi stvorio loš efekat. On najčešće ne razmišlja o tome da li će čovek postati mudriji, slobodniji ili širi. Njegov cilj je uglavnom jednostavniji: da čovek ostane duže na platformi.

A najlakši način da čovek ostane duže jeste da mu se da ono na šta već reaguje.

Ako neko gleda melanholičnu muziku, dobijaće sve više melanholije. Ako gleda luksuz, dobijaće sve više luksuza. Ako gleda sadržaj o uspehu, dobijaće sve agresivnije poruke o produktivnosti, novcu i pobedi. Ako gleda teorije zavere, sistem mu može ponuditi još dublje i mračnije teorije. Ako gleda kratke smešne klipove, dobiće beskonačan niz kratkih dopaminskih udaraca.

Tako čovek ulazi u petlju. Ne mora to biti samo politička ili ideološka petlja. Može biti emocionalna, estetska, muzička, duhovna, poslovna ili životna.

Najopasnije je što čovek posle nekog vremena može početi da veruje da je taj personalizovani tok zapravo realna slika sveta. Ako stalno dobija iste stavove, može pomisliti da „svi tako misle“. Ako stalno vidi isti stil života, može pomisliti da „svi tako žive“. Ako mu se stalno prikazuje isti tip uspeha, lepote ili sreće, može poverovati da je to jedini ispravan pravac.

A zapravo ne gleda svet. Gleda svoju digitalnu sobu.

Gubitak slučajnosti

Jedna od najlepših stvari u životu jeste slučajnost. Slučajno čujemo pesmu. Slučajno upoznamo čoveka. Slučajno otvorimo knjigu. Slučajno naletimo na ideju koja nas promeni.

U starijem svetu bilo je više takvih susreta. Kada slušaš radio, čuješ i ono što nisi tražio. Kada listaš novine, vidiš i tekst koji ne bi ukucao u pretragu. Kada uđeš u knjižaru, pogled ti može pasti na knjigu za koju nisi znao da postoji. Kada razgovaraš sa ljudima, čuješ i ono što se ne uklapa u tvoj unutrašnji algoritam.

Danas slučajnost nije nestala, ali je smanjena. Čak i kada nešto deluje slučajno, često je izabrano zato što liči na nešto što smo već gledali.

To je velika promena. Jer čovek često ne zna unapred šta voli. Mnogo toga zavolimo tek kada nas susret sa nepoznatim iznenadi. Ukus se ne razvija samo ponavljanjem omiljenog, nego i susretom sa drugačijim.

Ako jedemo samo poznatu hranu, nikada ne širimo ukus. Ako slušamo samo poznatu muziku, nikada ne razvijamo uho. Ako čitamo samo stavove koji nam prijaju, nikada ne razvijamo misao.

Veštačka inteligencija i problem slaganja

Posebno pitanje u ovom digitalnom svetu jeste veštačka inteligencija. Ona ne radi baš kao društvene mreže, ali može imati sličan efekat. Čovek iznese mišljenje, a AI često može da pronađe objašnjenje koje to mišljenje podržava.

To se dešava zato što za mnoge životne teme stvarno postoji više perspektiva. Skoro svaka odluka može se objasniti na lep način ako se posmatra iz određenog ugla.

Ako čovek želi da rizikuje, može se reći: „Život je jedan, treba probati.“ Ako želi da ne rizikuje, može se reći: „Mudrost je znati kada stati.“ Ako želi da oprosti, može se reći: „Oprost oslobađa.“ Ako želi da preseče odnos, može se reći: „Granice su zdrave.“

Sve to može biti tačno, ali nije uvek dovoljno.

Problem nastaje kada AI postane samo lepo oblikovano ogledalo čovekovog trenutnog stava. Tada čovek ne dobija istinu, već potvrdu. Ne dobija izazov, već racionalizaciju. Ne dobija širu sliku, već elegantno upakovanu verziju onoga što je već mislio.

Dobar odgovor ne bi trebalo uvek da se slaže sa čovekom. Dobar odgovor treba da razume, ali i da postavi pitanje. Treba da kaže: „Ima smisla, ali postoji i ova opasnost.“ Ili: „Možda si u pravu, ali možda propuštaš ovu stranu.“ Ili: „Možda sada ne tražiš odgovor, nego potvrdu.“

Takav pristup je mnogo vredniji, jer čoveka ne zatvara u njegovu misao, nego mu pomaže da je proširi.

Personalizacija kao udobni zatvor

Najveća opasnost personalizovanog digitalnog sveta nije u tome što nam daje ono što volimo. Opasnost je u tome što vremenom može početi da odlučuje šta ćemo uopšte poželeti da vidimo.

To je kao udobni zatvor. U njemu nema rešetaka, nema zabrane, nema sile. Sve je prijatno, brzo, dostupno i poznato. Ali baš zato čovek teško primeti da se kreće u krugu.

Algoritam ne mora da nam zabrani raznovrsnost. Dovoljno je da nam je ne ponudi često. Dovoljno je da nam stalno daje lakši put. A čovek, kao biće navike, često bira ono što je lakše, poznatije i emocionalno udobnije.

Tako se sloboda ne gubi naglo. Ona se sužava tiho.

Kako bi digitalni svet mogao biti bolji?

Najbolji digitalni sistemi ne bi trebalo samo da nam daju ono što volimo. Trebalo bi da nam povremeno pokažu i ono što ne znamo da bismo mogli voleti.

Zamislimo platformu koja ima dva načina rada. Jedan kaže: „Daj mi ono što me zanima.“ Drugi kaže: „Izbaci me iz mog mehura.“

To ne znači da treba nasumično gurati bilo kakav sadržaj. Raznovrsnost nije isto što i haos. Dobar sistem bi mogao da ponudi kvalitetno drugačije mišljenje, drugačiji žanr, drugačiju kulturu, drugačiji pogled na život. Ne da napadne čoveka, nego da ga proširi.

Možda bi svaki digitalni prostor trebalo da ima mali procenat nepoznatog. Malo slučajnosti. Malo otpora. Malo sveta koji nije napravljen po našoj meri.

Jer čoveku ne treba samo komfor. Treba mu i širina.

Zaključak: algoritam je dobar sluga, ali loš vodič kroz život

Personalizovani algoritmi donose mnogo koristi. Oni ubrzavaju pretragu, štede vreme, pomažu nam da pronađemo sadržaj koji nam odgovara i otvaraju vrata ka temama koje bi nam inače možda ostale daleke.

Ali istovremeno mogu da nas zatvore u krug poznatog. Mogu da smanje slučajnost, raznovrsnost i susret sa nečim što nije odmah prijatno, ali je možda važno. Mogu da učine da svet sve manje gledamo kao celinu, a sve više kao odraz sopstvenih navika.

Zato pitanje nije da li su algoritmi dobri ili loši. Pitanje je ko vodi glavnu reč.

Ako algoritam služi čoveku, on je koristan alat. Ako počne da oblikuje čovekove želje bez otpora, onda postaje nevidljivi vodič kroz život. A to je već opasno.

Čovek ne bi trebalo da živi samo u svetu koji mu potvrđuje ono što već jeste. Treba mu i svet koji ga iznenađuje, menja, izaziva i širi.

Jer sloboda nije samo da dobiješ ono što želiš.

Sloboda je i da otkriješ nešto za šta nisi znao da možeš želeti.