Postoje gradovi koji pamte vekove mira, stabilnosti i postepenog razvoja. A postoje i gradovi čija je istorija gotovo neprekidan niz osvajanja, opsada, promena vlasti, rušenja i ponovnih početaka.

Beograd pripada ovoj drugoj grupi.

Njegov položaj na ušću Save u Dunav vekovima je predstavljao ogromnu stratešku prednost, ali istovremeno i prokletstvo. Ko je kontrolisao Beograd, kontrolisao je jedan od najvažnijih pravaca između centralne Evrope i Balkana.

Zbog toga su se oko njega smenjivale vojske, carstva i države.

Beograd je osvajan, bombardovan, rušen i ponovo građen toliko puta da je teško posmatrati njegovu istoriju samo kao niz političkih događaja.

Mnogo zanimljivije pitanje glasi:

Kakve ljude stvara život na mestu na kojem istorija stalno pokazuje da ništa nije potpuno sigurno?

Odgovor nije jednostavan. Istorija ne određuje karakter svakog pojedinca. Ali iskustva koja se ponavljaju generacijama mogu oblikovati kulturu, način razmišljanja i odnos prema svetu.

Grad koji je mnogo puta morao da počinje ispočetka

Za Beograd se često navodi da je tokom istorije na njegovom prostoru vođeno više od stotinu ratova i da je više desetina puta bio teško razaran.

Brojke se razlikuju zavisno od toga šta se računa kao rat, opsada ili razaranje, ali jedna stvar nije sporna: malo je evropskih gradova koji su toliko često bili direktno izloženi velikim vojnim sukobima.

Huni, Avari, Vizantinci, Ugari, Osmanlije, Habsburzi, Austrougarska, Nemačka i druge sile ostavljale su trag na gradu.

Beograd je bombardovan i u 20. veku više puta.

Za nekoliko generacija moguće je bilo doživeti promenu države, promenu granica, rat, inflaciju, sankcije, bombardovanje i potpuni preokret ekonomskog sistema.

Kada se takve stvari događaju dovoljno često, one ne ostaju samo u istorijskim knjigama.

• Ulaze u porodične priče.
• Ulaze u način vaspitanja.
• Ulaze u način na koji ljudi gledaju novac, sigurnost, autoritet i budućnost.

Survival mode kao kulturni obrazac

U psihologiji se izraz „survival mode“ često koristi za stanje u kojem je čovek prvenstveno usmeren na neposrednu sigurnost i rešavanje problema.

Kod društava sa dugom istorijom nestabilnosti može se pojaviti nešto slično i na kulturnom nivou.

To ne znači da su ljudi stalno u strahu ili stresu.

Znači da postoji dublja pretpostavka:

Nemoj potpuno verovati da će stvari zauvek ostati ovakve kakve jesu.

Iz toga nastaju određeni obrasci ponašanja:

• čovek želi rezervni plan,
• ne voli da zavisi samo od jedne institucije,
• više veruje porodici i prijateljima nego sistemu,
• zna da improvizuje,
• brzo reaguje kada nastane problem,
• često razmišlja: „Snaći ćemo se.“

U stabilnijim društvima postoji drugačija pretpostavka: sistem će sutra uglavnom funkcionisati isto kao danas.

Zato se tamo lakše planira nekoliko decenija unapred.

Kod društava koja su kroz istoriju mnogo puta doživela nagli prekid normalnog života razvija se nešto drugačiji mentalitet:

Ne oslanjaj se potpuno na sistem. Osloni se i na sebe.

Snalažljivost postaje važnija od procedure

Jedna od izraženijih osobina balkanskog mentaliteta jeste snalažljivost.

Problem se često ne rešava pitanjem:

„Koja je tačno procedura?“

nego:

„Kako ovo možemo da rešimo?“

To može biti ogromna prednost.

U krizama ljudi koji su navikli na improvizaciju često funkcionišu izuzetno dobro.

• Brzo nalaze alternativu.
• Koriste ono što imaju.
• Ne čekaju idealne uslove.

Ali ista osobina može imati i drugu stranu.

Ako se ljudi previše naviknu da sistem ne funkcioniše, mogu prestati da pokušavaju da ga poprave.

Tada snalažljivost postaje zamena za institucije.

I nastaje čudan paradoks:

Veoma sposobni pojedinci u sistemu kojem malo ko veruje.

Nepoverenje prema vlasti i institucijama

Ako se na jednom prostoru vlast vekovima smenjuje, nije čudno da stanovništvo razvije određenu distancu prema državi.

Danas jedna imperija. Sutra druga.

Jedan zakon. Pa drugi.

Jedna valuta. Pa nova.

Granice se menjaju, a običan čovek ostaje na istom mestu.

U takvim okolnostima država teško postaje nešto što se doživljava kao potpuno trajno i nepromenljivo.

Porodica je stabilnija. Prijatelji su stabilniji. Komšije su stabilnije.

Zbog toga u društvima sa turbulentnom istorijom često postoji snažnije poverenje u lične odnose nego u formalne institucije.

Neko će pre pozvati poznanika nego instituciju. Pre će pitati prijatelja nego službenika.

To ne mora uvek biti dobro, ali istorijski ima određenu logiku.

Porodica kao sigurnosni sistem

Kada nemaš potpuno poverenje u institucije, porodica postaje mnogo više od emocionalne zajednice.

Postaje sistem zaštite.

• Ako izgubiš posao, porodica pomaže.
• Ako nemaš gde da živiš, porodica pomaže.
• Ako nastane problem, prvo se zovu „svoji“.

Zato u velikom delu Balkana porodične veze mogu biti intenzivnije nego u mnogim individualističkim društvima.

To ima svoju cenu. Porodica može postati previše uključena u život pojedinca.

Ali istovremeno pruža snažnu mrežu sigurnosti.

U društvima koja su mnogo puta prolazila kroz velike krize, takva mreža nije nastala slučajno.

Prkos kao vrlina

Postoji još jedna osobina koju istorijski nestabilna društva često visoko vrednuju:

prkos.

Ideja da čovek neće lako pokazati da je poražen.

Da neće dozvoliti da ga neko ponizi.

Da će izdržati čak i kada okolnosti nisu na njegovoj strani.

Takav mentalitet može proizvesti ogromnu hrabrost.

Ali može proizvesti i tvrdoglavost.

Granica između njih ponekad je veoma tanka.

Prkos je koristan kada neko pokušava da te slomi. Mnogo je manje koristan kada treba napraviti razuman kompromis.

Ipak, u društvima sa istorijom okupacija i ratova, razumljivo je zašto osobina „ne dam na sebe“ dobija posebno mesto.

Humor kao odbrambeni mehanizam

Jedna od zanimljivijih osobina ovog prostora jeste sposobnost da se čak i najteže situacije pretvore u šalu.

• Crni humor.
• Ironija.
• Sarkazam.
• Šala nekoliko minuta nakon katastrofe.

Sa strane to ponekad deluje čudno.

Ali humor je jedan od najstarijih načina na koji ljudi psihološki podnose situacije koje ne mogu potpuno da kontrolišu.

Ako već ne možeš da promeniš situaciju, možeš barem da joj se nasmeješ.

Zato nije neobično da društva sa veoma teškom istorijom razviju izuzetno specifičan i često veoma mračan humor.

To nije odsustvo ozbiljnosti.

Ponekad je upravo suprotno.

To je način preživljavanja ozbiljnosti.

„Ko zna šta će biti sutra“

Dugotrajna nestabilnost može menjati i odnos prema budućnosti.

Ako su generacije pre tebe više puta gledale kako nestaju ušteđevina, država, valuta ili imovina, nije teško razumeti zašto može da se razvije određena sumnja prema veoma dugoročnim planovima.

Zašto potpuno verovati jednoj instituciji?

Zašto ne iskoristiti priliku sada?

Iz toga može nastati kulturna sklonost ka kratkoročnijem razmišljanju.

„Živi danas.“

„Ko zna šta nosi sutra.“

To može doprineti spontanosti i sposobnosti uživanja u životu.

Ali može otežati stvaranje dugoročnih sistema.

Čudna kombinacija fatalizma i optimizma

Na Balkanu se često može čuti nešto što na prvi pogled zvuči potpuno kontradiktorno.

S jedne strane:

„Ma nema ovde ništa.“

A nekoliko minuta kasnije:

„Ma snaći ćemo se.“

To je zanimljiva psihološka kombinacija.

Pesimizam prema okolnostima.

Optimizam prema sopstvenoj sposobnosti da ih preživiš.

Možda je upravo to jedan od najzanimljivijih proizvoda turbulentne istorije.

Ne postoji veliko poverenje da će svet biti uređen.

Ali postoji veliko poverenje da će čovek nekako uspeti.

Problem nastaje kada survival mode ostane uključen

Osobine koje spašavaju društvo u krizi nisu nužno iste osobine koje ga čine uspešnim u dugotrajnom miru.

U kriznim vremenima posebno su korisni:

• brza reakcija,
• improvizacija,
• oprez,
• čuvanje resursa,
• lojalnost svojoj grupi.

Ali u stabilnom društvu postaju važniji:

• poverenje,
• saradnja sa nepoznatima,
• dugoročno planiranje,
• institucije,
• procedure,
• strpljenje.

Tu nastaje veliki izazov.

Društvo može izaći iz krize, ali mentalni obrasci krize mogu ostati još dugo.

Rat se završi. Survival mode ne mora.

Istorija nije sudbina

Važno je ipak ne otići predaleko.

Ne postoji „srpski gen za prkos“, kao što ne postoji gen za snalažljivost, nepoverenje ili crni humor.

Ljudi nisu proizvod samo istorije svog naroda.

Na njih utiču porodica, obrazovanje, društveno okruženje, ekonomija, lično iskustvo i karakter.

Ali istorija određuje deo okruženja u kojem se sve to razvija.

Ako generacije odrastaju sa pričama o ratovima, gubicima, obnovama i preživljavanju, nije čudno da određene vrednosti postanu snažnije.

• Sposobnost da se izdrži.
• Da se počne ponovo.
• Da se improvizuje.
• Da se ne odustane.
• Da se nasmeješ čak i kada situacija nije smešna.

Grad koji stalno ustaje

Možda je zato Beograd zanimljiviji ako ga ne posmatramo samo kroz pitanje koliko puta je napadan.

Mnogo zanimljivije pitanje je:

Koliko puta je ponovo napravljen?

Posle svakog rušenja neko je ponovo otvorio kafanu.

Napravio kuću.

Pokrenuo posao.

Podigao porodicu.

Nastavio život.

I možda upravo to najbolje opisuje karakter koji ovakva istorija može da proizvede.

Ne verovanje da će sve biti dobro.

Već nešto drugo:

Čak i ako ne bude dobro — snaći ćemo se.

To je istovremeno velika snaga i veliki teret društava koja su previše puta morala da preživljavaju sopstvenu istoriju.